Bogom nedan

Jedanaest puta sam se javljao na konkurse na Filozofskom fakultetu u Nišu. Svih jedanaest puta sam ispunjavao sve uslove i bio najbolji kandidat, i prema zakonski određenim kriterijumima, i prema bilo kojim drugim smislenim.

U početku sam se javljao jer sam želeo da tu radim. Četiri ili pet puta. Jednom sam bio jedini kandidat na konkursu za asistenta. Prosek iznad devet (ukupni i na predmetima za koje se vrši izbor), dužina studiranja ispod četiri godine, iskustvo u univerzitetskoj nastavi od dve godine, objavljeni radovi, učešće na konferencijama, angažovanje u Petnici. Izveštaj Komisije sve to konstatuje, ali dodaje kako je Komisija upoznata da kandidat ne želi da se bavi ovim poslom, te predlaže da niko ne bude izabran i da se konkurs ponovi. Uprkos prijavi na konkurs na kojoj piše da se za to mesto prijavljujem. Predsedavajući Komisije - Nedeljko Bogdanović.

Jednom opet, dva kandidata - koleginica sa studija i ja. Opet za asistenta. Prosečna ocena viša skoro za jedno celo, trajanje studija kraće godinu i po ili dve, opet radovi, konferencije, iskustvo, naspram - ničeg. Komisija sve to uredno konstatuje. U zaključnom paragrafu izveštaja kaže kako je jasno da je kandidat Boban Arsenijević po svim zakonom propisanim parametrima bolji, ali je kandidat(kinja) Aleksandra Lončar Bogom dana za ovaj posao, te predlažu da ona bude i izabrana. Izraz "Bogom dana za ovaj posao" je citat iz izveštaja po kome je koleginica izabrana, izveštaja za koji je glasala najpre većina članova Veća tadašnje Grupe za srpski jezik i književnost, a onda i Izbornog veća Fakulteta. Izraz se odnosi na to da je Aleksandra rođena i osnovnu školu završila u pljevaljskom kraju. Predsedavajući komisije - Radosav Đurović.

Onda sam se nekoliko puta javljao tek iz inata, znajući da neću biti primljen, i da i kad bih bio ne bih prihvatio to mesto. Znao sam da celu katedru za jezik oblije hladan znoj čim treba da oglase neko mesto - pri pomisli da ću se javiti. A kad se zaista javim, to postaju noćne more. Žalili su se kolegama s drugih grupa. Meni se to sviđalo - i smatrao sam da je ispravno. Svaki put sam se javljao. Neka se muče da formulišu izveštaj, nek strepe da li će biti oboren na Veću, nek gledaju posle kolegama u oči.

Na kraju, nakon doktoriranja, ponovo mi se javila želja da se vratim. Da pokušam da nešto u Srbiji izgradim. Da okupim grupu istraživača, donesem projekte, povežem nas sa jačim istraživačkim centrima, da pomognem mlađima da uhvate priključak sa naukom - koje kad je reč o jeziku na Departmanu za srpski jezik nije bilo. I meni samom, pristup empirijskom materijalu je daleko bolji kada sam u Srbiji nego u Holandiji ili Španiji.

Dva puta sam se javljao za mesto profesora sintakse. To mesto nije bilo popunjeno već nekih pet godina, što znači da je Fakultet morao da angažuje gostujućeg profesora. Gostujući profesor košta koliko i profesor sa punim radnim vremenom, a realno se dobije 2-3 sata nedeljno nastave i nikakvo drugo prisustvo. Trpi mentorisanje, trpe konsultacije, veća, trpi razvoj Departmana. Jedini kandidat pored mene - Sreto Tanasić: aktuelni direktor Instituta za jezik SANU, nekoliko godina pred penzijom, sa mestom stanovanja u Beogradu. Isti čovek koji već niz godina radi kao gostujući profesor: svaki put se uredno javi na konkurs, bude izabran, a onda obavesti Fakultet da nije u mogućnosti da prihvati ugovor na puno radno vreme, te dobije trećinski, gostujući. Fakultetu je u interesu puni radni odnos. Ja tek doktorirao, on pred penzijom. Svega dve godine nakon doktoriranja, ja imam više objavljenih radova - pritom su moji radovi objavljeni u pravim naučnim časopisima, uglednim, međunarodnim; njegovi u burazerskim srpskim. Oba puta Komisija predlaže, i Fakultet bira Tanasića. Potpisnik izveštaja - Slobodan Marjanović.

I onda konkurs za opštu lingvistiku. Kao ni za sintaksu, nema kandidata koji bi došao sa punim radnim vremenom, osim mene. Nema ni kandidata za trećinski odnos, ali se velikim angažovanjem profesora Departmana pridobija Zorka Kašić, lingvistkinja sa Defektološkog fakulteta u Beogradu, da se i ona prijavi. Spas se traži u istom scenariju kao za sintaksu. Ali plan propada. Zorka Kašić je osoba od časti i integriteta. Kako je njoj gostujuća profesura jedina opcija, saznavši da postoji kandidat koji je spreman da radi u punom radnom vremenu - ona povlači prijavu. Vremena da se izmisli i pridobije neko drugi nema. Novi sistem akreditacije preti da ugrozi čitav Departman ukoliko se mesto ne popuni. I ja bivam izabran. Na Departmanu je velika panika: dolazi Boban!