Hibris

Često o tome razmišljam, i ostajem u uverenju da su se na Filozofskom fakultetu u Nišu nekadašnja Grupa za srpski jezik i književnost, i današnji Departman za srpski jezik, oduvek svesno vodili principom da nikako ne treba na asistentska mesta uzimati najbolje studente, već isključivo klasične mediokritete. Šest mojih kolega sa generacije zapošljeni su kao asistenti nakon diplomiranja - jedna od njih je bila među boljim studentima, ostalih petoro osrednji ka dnu. Svi do jednog primljeni su preko veze. Najboljim studentima iz generacije, a generacija je bila jaka - onima poput Gorana Milenkovića, Milene Stojanović, Marijane Milošević - jasno je stavljeno do znanja da tu nemaju šta da traže.

Kada je o meni reč, užas Katedre od pomisli na moj dolazak nije izvirao samo iz ove vrste odbojnosti. Imao je još tri konkretna razloga. Jedan je što sam u sukobu između studenata i profesora Branka Letića stao uz svoje kolege i čak u velikoj meri artikulisao i zatim pregovarao zahteve protesta, drugi što sam kao jedan od organizatora studentskog protesta protiv izborne krađe upozoravao na kršenje dogovora i pokušaje rušenja protesta - uglavnom od strane profesora sa ove studijske grupe, i o ova dva događaja ću posebno pisati. 

Treći, odnosno hronološki prvi razlog, sa formom klasičnog hibrisa, nastao je kada mi je nekog slučajnog dana na drugoj godini studija tada asistentkinja Jordana Marković, sa ogorčenom grimasom na licu, pre nego što je počela čas - rekla da odem do kabineta prodekana za nastavu. Prodekan za nastavu je bio Nedeljko Bogdanović. U kabinetu uz njega još dva profesora sa Katedre za srpskohrvatski jezik - Slobodan Remetić i Radosav Đurović. Svečano su mi saopštili da me smatraju jednim od boljih studenata, i da bi želeli da me spreme da ostanem da radim kao asistent. Planirali su me da se bavim dijalektologijom, pa ih interesuje šta mislim o toj prilici.

Očekivali su, prirodno, da skačem od sreće i da oduševljeno prihvatim ponudu. Čak i ako me ne interesuje dijalektologija - da ponudu prigrlim, a onda diplomatski radim ka tome da pređem u drugu oblast. A oni da mi, naravno, ne dozvole. Ali to što su oni meni ponudili morao sam da prihvatim kao izuzetnu čast i privilegiju, sa ogromnom zahvalnošću. Da do neke naredne inicijacije budem njihov rob pokorni, večno zahvalni.

Međutim - nisam. Uradio sam nezamislivo. Rekao sam da sam vrlo zainteresovan da se bavim naukom, i da radim kao asistent, ali da me dijalektologija ne interesuje, i da bih radije istraživao u oblasti semantike, sintakse ili morfologije. U to vreme nisam sasvim poimao njihov način razmišljanja. Nisam ni bio spreman da lažem, niti da se obavežem na nešto što sam znao da neću ispuniti. Ali jeste mi istog trenutka kroz glavu prošla serija mitova i legendi koji se u tom svetu iznova i iznova pripovedaju, o nekakvom Veliboru Gligoriću, i valjda Aleksandru Petrovu (do danas mi je to izvetrelo iz glave), istinskim stručnjacima koji su ceo život pokušavali, ali nisu uspeli da "uđu na univerzitet" - zajednica im nije dozvolila. Svaki sa nekim svojim hibrisom. Ne mogu da kažem da me je mračna senka lokalne lingvističke zajednice mnogo brinula, jer sam još tada smatrao da baviti se naukom jedino ima smisla ako mi je kontekst svetska, a ne niška ili srpska lingvistička zajednica.