Svodnik računa

Gospodin K Iako mi je projekat u okviru programa BRAIN i Marija Kiri, na Univerzitetu u Potsdamu, zvanično išao do kraja oktobra 2016 - u Niš sam se vratio u julu, i sve do kraja septembra svakog dana radio u kabinetu, jer u to vreme niko ne dolazi na fakultet, pa nema ni ometanja. Do početka nastave, fakultet je uglavnom prazan. Tu me je zatekao i Brankov poziv: kaže da mu je domar Saša ispričao kako već nekoliko puta na fakultet dolazi policajac i istražuje nešto u vezi sa mnom. Ja to odbacim kao spin vezan za izbore za dekana koji su na našem fakultetu uvek vreme spletki i gadosti. Nekoliko dana kasnije, dobijem imejl od drugog kolege: "Boki, uz tebe sam do kraja!" Pozovem da vidim o čemu se radi - on ima istu priču, kaže da je siguran, da pozovem Marinu (upravnica Departmana) i Nadu (bivša upravnica), da ih pitam. Kažem mu da smo dan ranije imali sednicu, i da bi mi sigurno rekle da je nešto postojalo - ali on insistira da ih pozovem. Pozovem - i zaista. Marina mi uzd...

Umetnost i život  Čini se da posle poetika poput kempa i primitivizma, i posle možda i preteranog prisustva u umetnosti parodije i groteske, dela zasnovana na ovim postupcima nemaju moć snažnog uticaja, da su nam čula otupela i ogrubela za njih, i da ih prepoznajemo kao manirističku formu, kao pozadinu, a ne više kao figuru. Umetnici počinju da ih izbegavaju. Tumačenja i kritike ih obilaze. Škole kreativnog pisanja ubrojale su ih među nepotrebna i nepoželjna sredstva. U isto vreme, jedan čovek je svoj život pretvorio u pohvalu parodiji i groteski. Ili je možda bolje upotrebiti pasiv: život se jednom čoveku pretvorio... Najdirektniji gest protivljenja trendu je prihvatanje upravo onih stvari koje tek što su izašle iz mode, mnogo, mnogo pre nego što dobiju priliku da se vrate. Nositi vezeni džins u prvoj sezoni nakon što postane demodè - ja tako vidim samosvojnog umetnika. Svi smo žedni malo više stvarnosti i malo više života umesto tumačenja i učitavanja, ali ne možemo svi i...

Dubrovačku književnost, na drugoj godini studija, predavao nam je novi profesor, Branko Letić. Došao je na Fakultet gledajući s visine na sve - kolege profesore, asistente, studente, kao nekakvo božanstvo, zvezda svetske nauke. Bio je dobar predavač i kulturan čovek, i mogu da razumem njegovu reakciju na profesorsku ekipu. Ali apriorno se nipodaštavajuće postaviti prema studentima - to se nije uklapalo u moj misaoni sklop. Na prvom ispitu za studente iz prethodne generacije koji su predmet slušali kod drugog profesora - oborio je sve do jednog. Na drugom takođe. Pred junski rok, u kome je trebalo da polaže i moja generacija, već je u potpunosti zavladala panika. Jedan od vodećih motiva panike bila je knjiga Suze Mandaljene pokornice - u celom gradu je postojao samo jedan primerak, u Univerzitetskoj biblioteci, ali on se već godinu ili dve nalazio kod nekog od nastavnog osoblja. Na poslednjem predavanju, Letić nam je ispričao kako u Nišu asistentkinju na ispit poziva pesmom ...

Često o tome razmišljam, i ostajem u uverenju da su se na Filozofskom fakultetu u Nišu nekadašnja Grupa za srpski jezik i književnost, i današnji Departman za srpski jezik, oduvek svesno vodili principom da nikako ne treba na asistentska mesta uzimati najbolje studente, već isključivo klasične mediokritete. Šest mojih kolega sa generacije zapošljeni su kao asistenti nakon diplomiranja - jedna od njih je bila među boljim studentima, ostalih petoro osrednji ka dnu. Svi do jednog primljeni su preko veze. Najboljim studentima iz generacije, a generacija je bila jaka - onima poput Gorana Milenkovića, Milene Stojanović, Marijane Milošević - jasno je stavljeno do znanja da tu nemaju šta da traže. Kada je o meni reč, užas Katedre od pomisli na moj dolazak nije izvirao samo iz ove vrste odbojnosti. Imao je još tri konkretna razloga. Jedan je što sam u sukobu između studenata i profesora Branka Letića stao uz svoje kolege i čak u velikoj meri artikulisao i zatim pregovarao zahteve protest...

Jedanaest puta sam se javljao na konkurse na Filozofskom fakultetu u Nišu. Svih jedanaest puta sam ispunjavao sve uslove i bio najbolji kandidat, i prema zakonski određenim kriterijumima, i prema bilo kojim drugim smislenim. U početku sam se javljao jer sam želeo da tu radim. Četiri ili pet puta. Jednom sam bio jedini kandidat na konkursu za asistenta. Prosek iznad devet (ukupni i na predmetima za koje se vrši izbor), dužina studiranja ispod četiri godine, iskustvo u univerzitetskoj nastavi od dve godine, objavljeni radovi, učešće na konferencijama, angažovanje u Petnici. Izveštaj Komisije sve to konstatuje, ali dodaje kako je Komisija upoznata da kandidat ne želi da se bavi ovim poslom, te predlaže da niko ne bude izabran i da se konkurs ponovi. Uprkos prijavi na konkurs na kojoj piše da se za to mesto prijavljujem. Predsedavajući Komisije - Nedeljko Bogdanović. Jednom opet, dva kandidata - koleginica sa studija i ja. Opet za asistenta. Prosečna ocena viša skoro za jedno cel...

Drugi ispit koji sam polagao u životu bio je dijalektologija kod Nedeljka Bogdanovića. Iako je kroz tu tanku predstavu jasno probijala ljigavost, on je bio uspostavio takav odnos sa studentima da su ga mnogi zvali razredni: puno interesovanja za čoveka, često ličnih pitanja, saosećanja, neke mekoće. Puno ličnih informacija o svakom od nas. Ali i truda da objasni, i to na pozadini mitologizacije gradiva: ona poza da je to što mi radimo uzvišeno, da u svojoj srži nosi veličanstvenu tajnu u koju ćemo ako sa strašću pristupimo studijama i mi biti posvećeni. Radovao sam se razgovoru, prilici da pokažem šta sam ja tu naučio, i šta sam smislio. Kakve tajne ja nalazim i kako ih vidim. Po tri studenta su uvek sedela u prvom redu, od kojih je jedan odgovarao, a dva pisali koncept. Kao sedmi ili osmi, i ja sam dozvan u prvu klupu, dobio pitanja, radio na tezama, i kada je došao red na mene - Nedeljko je potpisao ocenu prethodnoj koleginici, ustao i izašao. Ostala je, tada asistentkinja, Jordan...