Pozdravio me Kurcius

Dubrovačku književnost, na drugoj godini studija, predavao nam je novi profesor, Branko Letić. Došao je na Fakultet gledajući s visine na sve - kolege profesore, asistente, studente, kao nekakvo božanstvo, zvezda svetske nauke. Bio je dobar predavač i kulturan čovek, i mogu da razumem njegovu reakciju na profesorsku ekipu. Ali apriorno se nipodaštavajuće postaviti prema studentima - to se nije uklapalo u moj misaoni sklop.

Na prvom ispitu za studente iz prethodne generacije koji su predmet slušali kod drugog profesora - oborio je sve do jednog. Na drugom takođe. Pred junski rok, u kome je trebalo da polaže i moja generacija, već je u potpunosti zavladala panika. Jedan od vodećih motiva panike bila je knjiga Suze Mandaljene pokornice - u celom gradu je postojao samo jedan primerak, u Univerzitetskoj biblioteci, ali on se već godinu ili dve nalazio kod nekog od nastavnog osoblja.

Na poslednjem predavanju, Letić nam je ispričao kako u Nišu asistentkinju na ispit poziva pesmom "Ajde mala da pravimo lom", i onda mu ona odgovori "Što da ne". Spremio sam ispit najbolje moguće: pročitao dela, užu, širu, najširu literaturu. Sama književnost me je oduševila, pa sam uprkos odbojnosti prema ispitu radio sa mnogo elana. Jedina rupa - Suze Mandaljene pokornice. 

Krenuo je ispit, i prednost su imale kolege sa prethodne godine. Izlazili su jedno po jedno, dobijali po tri pitanja među kojima uvek Suze Mandaljene Pokornice, i redom odustajali. Usred tog pokolja, pitao sam profesora: ako neko ne odustane, već odgovara o Suzama Mandaljene pokornice - da li će i nakon toga postavljati to pitanje. Rekao je da je on čovek od principa i da nikad ne postavi isto pitanje dvaput u jednom ispitnom roku. Zamolio sam da odgovaram preko reda.

Bojao sam se da će meni dati druga pitanja, ali nije. Kod prva dva smo imali prijatan razgovor, bila su lepa i zahvalna za odgovaranje, i čak smo došli do toga da navedem omiljene dubrovačke pesnike, omiljene njihove pesme, omiljene primere končeta. Treće, sporno pitanje sam odgovarao na osnovu literature - samo delo nisam bio pročitao, ali jesam mnogo književnoistorijskih i analitičkih tekstova o njemu. Dobio sam potpitanja o detaljima iz samog teksta dela, na koja nisam umeo da odgovorim. Kada sam završio, rekao sam da unapred odustajem od upisivanja ocene - ne zbog same ocene, nego jer je moje odgovaranje imalo drugi cilj. Letić mi je rekao da je moj odgovor bio za sedmicu, ocenu nije upisao, i ispit se nastavio.

Ispoštovao je svoj princip: zaista se problematično pitanje više nije ponavljalo. Ali svejedno, ako se dobro sećam - ni u tom roku niko nije položio.

U međuvremenu je nezadovoljstvo studenata prešlo u pravi protest. Ja sam bio jedan od troje ili četvoro studenata koji su slati da razgovaraju sa Katedrom, ili sa dekanom. Problem je otišao do rektorata i ministarstva, pisana su pisma, zahtevi, među kojima i da se obezbedi sva potrebna literatura za ispit. 

Ubrzo su se Suze Mandaljene pokornice, kako priliči hrišćanskoj mistici, tiho pojavile u biblioteci. Prva je do knjige došla koleginica sa kojom sam razmenjivao literaturu, i javila mi da u knjizi stoji poruka za mene. Poruka je bila od asistentkinje na ovom predmetu, i glasila je "Bobane, pozdravio te Kurcius". Kurciuseva knjiga je bila još jedna koja se u Nišu mogla naći samo u Univerzitetskoj biblioteci i samo u jednom primerku - ali nju sam na vreme bio iskopirao. Ipak sam proverio, i naravno - istog dana kada su se pojavile Suze Mandaljene pokornice, nju je uzeo neko od nastavnog osoblja.

U isto vreme, nekoliko koleginica sa moje godine smo počeli da viđamo u gradu - u poslastičarama i na kulturnim događajima - u društvu Branka Letića i njegove asistentkinje. Bilo je jasno da je sa ispitnim rokovima u kojima niko ne položi završeno.

U septembarskom roku sam bio potpuno spreman. Malo je ispita na kojima sam tako dobro odgovarao. Ja sam na ispitu dobio šesicu, a Letić se oprostio s našim univerzitetom.