Protoslovenskojapanski

Drugi ispit koji sam polagao u životu bio je dijalektologija kod Nedeljka Bogdanovića. Iako je kroz tu tanku predstavu jasno probijala ljigavost, on je bio uspostavio takav odnos sa studentima da su ga mnogi zvali razredni: puno interesovanja za čoveka, često ličnih pitanja, saosećanja, neke mekoće. Puno ličnih informacija o svakom od nas. Ali i truda da objasni, i to na pozadini mitologizacije gradiva: ona poza da je to što mi radimo uzvišeno, da u svojoj srži nosi veličanstvenu tajnu u koju ćemo ako sa strašću pristupimo studijama i mi biti posvećeni.

Radovao sam se razgovoru, prilici da pokažem šta sam ja tu naučio, i šta sam smislio. Kakve tajne ja nalazim i kako ih vidim. Po tri studenta su uvek sedela u prvom redu, od kojih je jedan odgovarao, a dva pisali koncept. Kao sedmi ili osmi, i ja sam dozvan u prvu klupu, dobio pitanja, radio na tezama, i kada je došao red na mene - Nedeljko je potpisao ocenu prethodnoj koleginici, ustao i izašao. Ostala je, tada asistentkinja, Jordana Marković, rekla mi da počnem. Malo me je to zbunilo jer kao brucoš nisam znao sme li asistent sam da ispita i oceni studenta, da li sad stvarno odgovaram, ili ću kad se profesor vrati morati ponovo.

Odgovarao sam, po svom nesumnjivo subjektivnom osećaju - savršeno. Prvo pitanje, drugo, treće. Naveo sve što je u literaturi o mojim pitanjima moglo da se nađe i još poneki sopstveni zaključak. Čitanje, prepoznavanje i analiza dijalekatskog teksta - bez greške. Jordana me je pohvalila i upisala mi ocenu devet. Profesor je ušao i seo pored nje.

Ne mogu da kažem da mi taj postupak nije pomogao da definitivno prelomim i zaboravim na ocene. Ne mogu čak ni da budem siguran da to nije bio dobronamerni cilj ovog tandema. Ali jeste me i pogodilo, kao neka vrsta iživljavanja nad dezorijentisanim i nemoćnim. Ili čak pre - kao nesumnjiv dokaz da se imam smatrati dezorijentisanim i nemoćnim.

Ostao sam da sačekam Gošu, bliskog prijatelja i kolegu, da i on odgovara. Nedeljko je još dvaput izlazio, ali uvek usred nečijeg odgovaranja, i nikad da propusti celo odgovaranje jednog studenta.

Dve nedelje kasnije, polagao sam staroslovenski. Isti tandem sa one, ali drugi pristup sa ove strane klupe. Nakon dijalektologije, Goša i ja smo ustalili praksu da pred svaki ispit svratimo u Skadarliju i popijemo po dupli vinjak. Staroslovenski je bio zakazan rano ujutru, i Skadarliju su tek otvorili. Nije bilo konobara ni kuvara - piće nam je sipala čistačica. Nasula nam je obojici po čašu od dva deci vinjaka. Na prazan stomak.

Ponovo tri studenta, tri pitanja, teze. Ponovo kada dođe moj red Nedeljko ustaje i izlazi - i to znači da ću na nepoštovanje odgovoriti još većim. Nakon što ispričam šta je imalo da se kaže o nazalnim vokalima, prelazim na japanski. Izmišljam kako najnovija otkrića nesumnjivo upućuju da su Sloveni i Japanci bili u dugom i intenzivnom kontaktu, i da otud dele brojna zajednička jezička obeležja: nazalne vokale, zakon otvorenog sloga, čak i izvestan broj zajedničkih reči. Pišem primer: japansko šobori (za koje mogu da zahvalim drugom kolegi, Željku, obožavaocu Kurosave), staroslovensko žonbori. U oba jezika isto značenje: zvuk vode koja teče ili kaplje. U oba jezika - svi slogovi su otvoreni. U japanskom se protoslovenskojapanski nazal razvio u o, u staroslovenskom ostao, u srpskohrvatskom dao u. Inicijalna desonorizacija u japanskom. Navodim i izmišljenu referencu. Jordana sluša i klima glavom. Kada završim, pohvali me, upiše devetku. Nedeljko se vrati. Svi srećni.