Kafka, Kodža i Kundera

Gospodin K

Iako mi je projekat u okviru programa BRAIN i Marija Kiri, na Univerzitetu u Potsdamu, zvanično išao do kraja oktobra 2016 - u Niš sam se vratio u julu, i sve do kraja septembra svakog dana radio u kabinetu, jer u to vreme niko ne dolazi na fakultet, pa nema ni ometanja. Do početka nastave, fakultet je uglavnom prazan. Tu me je zatekao i Brankov poziv: kaže da mu je domar Saša ispričao kako već nekoliko puta na fakultet dolazi policajac i istražuje nešto u vezi sa mnom. Ja to odbacim kao spin vezan za izbore za dekana koji su na našem fakultetu uvek vreme spletki i gadosti. Nekoliko dana kasnije, dobijem imejl od drugog kolege: "Boki, uz tebe sam do kraja!" Pozovem da vidim o čemu se radi - on ima istu priču, kaže da je siguran, da pozovem Marinu (upravnica Departmana) i Nadu (bivša upravnica), da ih pitam. Kažem mu da smo dan ranije imali sednicu, i da bi mi sigurno rekle da je nešto postojalo - ali on insistira da ih pozovem. Pozovem - i zaista. Marina mi uzdrhtala objasni kako su i ona i Nada davale izjavu u SUPu, da se inspektor interesuje za moj boravak u Nemačkoj, i da je ona rekla kako sam ja jedan briljantan naučnik, kako sam veoma važan za departman, i tako sve najlepše o meni, a ni nastava nije trpela zbog mog odsustva. O papirima ona ne zna ništa, to nije njen posao. Kojim papirima? Pa to kako si išao u Nemačku.

Odlazak u Potsdam

Čim sam saznao da sam dobio grant, sredinom 2014, bez ikakvih konsultacija i sa kim, napisao sam i podneo molbu za neplaćeno odsustvo u trajanju od godinu dana. Dekan, Goran Maksimović, pozvao me na razgovor i objasnio da može da mi da samo plaćeno odsustvo. Jer je to zvanično politika Univerziteta, podstiču se aktivnosti koje povećavaju međunarodnu vidljivost, ali i jer su nedavno dvoje kolega bili na sličnim boravcima, oboje na plaćenom odsustvu - ne bi bilo dobro shvaćeno da ja uzmem neplaćeno. Pitao me je da li je uređeno pokrivanje moje nastave. Na osnovnim studijama će me menjati Branko, a nastavu na master i doktorskim programima bih odradio u blokovima. A mentorstva? Mogu da ih vodim i iz Potsdama, imejlom, i sastancima kada sam u Nišu. Plan je ionako da mi prvu godinu porodica ostane ovde, i da ja pola meseca provodim tamo, a pola s njima. Njegova odluka je bila, ako mogu makar nastavu na master programima da pokrijem - da nikakvo odsustvo i ne tražim: da mi on svojim rešenjem privremeno radnu obavezu svede na više nivoe studija i mentorstvo.
Ja sam u prvoj godini odsustva pokrio značajno više od dogovorene nastave - ionako sam svakog meseca po dve nedelje provodio u Nišu, i tada uskakao i u termine kolega, koje su oni nadoknađivali upadanjem u moje termine kada sam bio odsutan. U drugoj godini odsustva, kada mi se porodica pridružila, radio sam prema odluci - samo doktorsku nastavu i mentorstva. U te dve godine, izveo sam do odbrane sedam master radova i dva doktorata.

Poseta

Sve sam to ispričao rukovodiocu Odeljenja za privredni kriminal Policijske uprave u Nišu kad me je desetak dana nakon prvih glasina posetio u kabinetu. Prvo mi je zvonio telefon, javila se šefica tehničke službe: traži te neko iz policijske uprave, da li može da dođe. Kasnije kad me je srela ispred zgrade fakulteta, izvinila mi se, i objasnila da nije imala izbora. Pitao sam je za šta se izvinjava, da li je mislila da treba da me skriva od nečeg, ili da mi da vremena da pobegnem kroz prozor?

Inspektor mi je pročitao krivičnu prijavu: govorila je da sam bez ikakve odluke bilo kog organa fakulteta dve godine proveo u Nemačkoj a da "ni nogom nisam stupio na fakultet". Potpisana je sa "Profesori Filozofskog fakulteta". Korektan razgovor, narednog dana zvanično davanje izjave - da donesem kopije svih zapisnika sa ispita i odbrana, spiskove studenata sa časova koje sam održao u prvoj godini i drugih papira koje sam na fakultetu popunjavao tokom tog perioda. 

Pitao me je pretpostavljam li ko je autor pisma, da li sam u neprijateljstvu s nekim kolegom - kažem da verovatno ima veze sa izborima za dekana. Rekao mi je da je zatrpan tužbama protiv zaposlenih na našem fakultetu i da mu je jedan naš kolega podneo dvadeset pet tužbi tog tipa.

Prema inspektoru - jedini problem sa tužbom je da ne postoji nikakav papir kojim se meni odobrava da idem u Nemačku. Insistirao sam da ta odluka postoji, a on da je nije našao u mom dosijeu, i čak me je upozorio da slučajno ne pravim neke antedatirane dokumente jer bi to bilo pravi problem. Neko je odluku uklonio iz arhive.

Na odlasku je nabacio da moje ime odnekud zna. Jednom sam davao izjavu povodom neke tužbe protiv dekana, ali on kaže da nije odatle, da ima nešto drugo.

Kampanja

U kampanju oko izbora za dekana, odnosno dekanicu, upao sam nemajući izgovora pred sobom da se izvučem. Nekog jutra samim početkom 2016. telefonski poziv Tanje Paunović me je zatekao u Barseloni. Zvala me je na srpski broj, imam li dva minuta: kandiduje se za dekana, želi da budem kandidat za prodekana za nauku u njenom timu. U Tanju sam imao, i imam, veliko poverenje: u poznavanje obrazovnog sistema, u viziju, u spremnost da radi mukotrpno, u odgovornost, i u empatiju. Prethodno sam dvaput odbijao pozive da budem prodekan, jednom od sada odlazećeg dekana i prijatelja. Držao sam se principa da ne ulazim u univerzitetsku politiku, ili u bilo koju drugu. Ali ovde sam imao teret da već godinu i po ne učestvujem aktivno u radu fakulteta, razvio svest da sad ja nešto tom fakultetu dugujem. Dve godine u drugoj sredini, i čovek zaboravi. Pa još i činjenica da ništa neće biti bolje dok se svi žale na lošu politiku, a niko ne pokuša da vodi onakvu kakvu treba. Uradiću nešto za fakultet, grad, moći ću da kažem da sam probao. Pogotovu znajući da Tanja zaista želi tim, a ne figure.

I to sve ako se čudom desi da taj dekanat bude izabran. Jer bio sam, ujedno, uveren da neko kao Tanja ne može da dobije te izbore. Za to je potrebno mnogo prljavštine, vanuniverzitetske i univerzitetske politike, klanova, usluga, novca, obećanja - i najvažnije od svega: ona nije profil koji u Srbiji dođe na mesto moći. Makar i takve, marginalne. Rekao sam joj da joj nije u interesu da neko ko je duže vreme odsutan bude u timu, to će se koristiti za napade. Ona je toga bila svesna, i spremna da ide s tim. Rekao sam i da neću biti tu da na bilo koji način pomognem kampanji, a i da sam tu - smatram da je dekansko mesto ono koje se prihvata, a ne za koje se bori. Sve u redu. 

Jedino u čemu sam video ikakvu šansu da Tanja postane dekan je protivkandidatkinja, Natalija Jovanović: bilo mi je nezamislivo da fakultet, i kao instituciju, i kao konkretne ljude, ljude koji bar po stereotipu nose neko dostojanstvo, obrazovanje, predstavlja Natalija Jovanović. Cela Srbija je jedna raznobojna deponija takvih mitova.

Izjava

Kod inspektora sam ostao relativno kratko. Dao sam mu papire, pitao postoji li tu ikakvo i ičije krivično delo - rekao mi je da ga on ne vidi, ali da to mora da oceni tužilac. Čudno je samo da nema nikakvog dokumenta, to može da bude sumnjivo.

Pre nego što sam krenuo, stavi pred mene neki papir: reko sam ti da ti znam ime odnekle. Krivična prijava iz 2013 protiv patrijarha, vladike niškog Jovana i SPC, za proneveru novca prilikom proslave jubileja Milanskog edikta. Potpisana sa: Boban Arsenijević, Filozofski fakultet u Nišu. Nasmejao sam se. Sve sam ja proverio - nije tvoj potpis, kaže inspektor, a i već mesec dana nisi bio u zemlju.

Saslušanje i izveštaji

Neformalno sam saznao da je tužilac odbacio tužbu, a nakon razgovora sa inspektorom i par advokata, nisam ni imao nikakav strah. Ali jesam veliku zgađenost.

Vrlo brzo po stupanju na funkciju, dekanica me je pozvala na saslušanje, tim rečima. Oko mene su sedeli ona, njena četiri prodekana i sekretar fakulteta. Ispitivala me je metodom wannabe Gestapo oficira. Šta god sam odgovorio na bilo koje pitanje koje mi je postavila - odbacila bi, i vraćala se svom stavu da ja treba da vratim neki novac fakultetu. Svaki put sam rekao da mi samo uruči zvaničnu odluku i obrazloženje, i neka odredi iznos - tu nema šta da se pregovara. Prodekanicama je, činilo se, bilo neprijatno, jedini prodekan je uživao, i ponavljao njena pitanja, i odricanja.

Zaključak sastanka je bio da mi sekretar fakulteta pripremi dokument o novcu koji bih vratio, ali već dva dana kasnije dobio sam pečatiranu cedulju sličnu glasačkom pozivu, četvrtinu A4 papira, na kojoj je bilo iskucano da treba da napišem detaljan izveštaj. Napisao sam ga i predao. Tražen mi je detaljniji, iako sam uveren da prvi niko nije pročitao. Svaki put kad sam video dekanicu dobacila bi: Neke parice mora vratiš.

Za detaljniji izveštaj sam se malo potrudio. Otišao sam u pravnu službu i zamolio na uvid delovodnu knjigu. Maratonsko pregledanje monotonih strana sa zavedenim pismima, zahtevima, odlukama, poštom. Mislio sam da ću naći nešto prepravljeno, isečeno, prelepljeno, ali je delovodna beleška stajala najnormalnije na jednoj od verovatno stotinak pregledanih strana, pod delovodnim brojem 427 29/9. Jasno i neobično detaljno zavedeno ("Odluka o držanju nastave u blokovima za Bobana Arsenijevića tokom projekta u Potsdamu"). Fotografisao, odštampao, priložio uz detaljniji izveštaj.

Nekoliko nedelja kasnije, iz Pravne službe javljaju: ona dekanova odluka što se bila izgubila - nađena je na pogrešnoj gomili. Posle toga mi dekanica nije pominjala parice.

Prijatelji i kolege

Kao u romanima disidenata, to kako će se koji kolega postaviti, bilo je kao neka lutrija. Ili ja te ljude ne poznajem dovoljno. Ili ne znam političke odnose na fakultetu. Jedni su izbegavali da budu viđeni sa mnom. Drugi su se oduzimali kada se nađemo u istom društvu, bledele im usne, tonule oči. Branko je počeo da na izbornim većima sedi na dijagonalno suprotnom kraju amfiteatrima - dao mi je za to i neko objašnjenje. Bilo je i onih koji su upravo tada postali posebno srdačni, gotovo demonstrativno se sa mnom rukovali na hodniku, predlagali me u tela. Takvih, jasno, najmanje.

Najzanimljivije je bilo kako samo postojanje anonimne krivične prijave, i reakcija po službenoj dužnosti, za većinu kolega imaju vrednost činjenice da sam ja počinio neki prekršaj i zapao u domen kojim se bavi policija. Odnosno verovatno kako s lakoćom stvarni uzrok promene ponašanja: moje zapadanje u nemilost dekanice, parabolički zamenjuju tom istragom, i onda njome sebi objašnjavaju sebe. Nad tom racionalizacijom se određuju između saučesništva za koje smatraju da ga od njih očekujem, i oportunizma kao životnog principa.

Osećao sam gađenje i prema borbi za sebe. Da nakon svih borbi za opšte stvari završim boreći se za sebe samog. Sam. Ako niko ne oseti potrebu ili obavezu da reaguje, ako moji kvaliteti na poslu nikog ne alarmiraju da skoči u odbranu interesa Fakulteta, i ako nakon zajedničkog angažovanja za bolje društvo niko ne oseti solidarnost - da se branim sam, za sopstveni opstanak sam i pred svima valjam u blatu sa blatnim bićima, pa onda ostanem tu da živim i ponovo verujem i borim se za nešto opšte, tu sliku nisam mogao ni da zamislim ni da izdržim.

Srbija

Šest puta sam se u životu selio iz Srbije, od čega bar tri puta deklarativno zauvek. Tek sam nakon ove epizode uvideo koliko je to zauvek bilo prevara samog sebe, i koliko smo moja porodica i ja svaki put odlazili duboko pomireni s neminovnošću povratka, i ušuškani u nju, utešeni njom. Kako smo uvek van zemlje živeli privremeno, u čekanju povratka. Ta spona, ideja o zemlji koja je moj jedini dom, pod ovim iskustvom se je slomila. 

IZVINJENJE: Gospodin Dragiša Bojović mi se 29. aprila 2022. godine obratio sa primedbom da se deo bloga u originalnoj formulaciji odnosi na njega, da o njemu iznosi neistine i uvredljivog je sadržaja, te da zahteva da bude uklonjen. Kako je poslednje što bih želeo od svojih tekstova da nanose uvrede, deo teksta o kome je reč sam u skladu sa zahtevom uklonio, a ja se, kao autor, izvinjavam gospodinu Bojoviću se za sve što je u ranijoj verziji bloga doživeo kao neistine i uvrede na račun svoje ličnosti.