Profesor Slobodan u izvesnom smislu Marjanović

Umetnost i život 

Čini se da posle poetika poput kempa i primitivizma, i posle možda i preteranog prisustva u umetnosti parodije i groteske, dela zasnovana na ovim postupcima nemaju moć snažnog uticaja, da su nam čula otupela i ogrubela za njih, i da ih prepoznajemo kao manirističku formu, kao pozadinu, a ne više kao figuru. Umetnici počinju da ih izbegavaju. Tumačenja i kritike ih obilaze. Škole kreativnog pisanja ubrojale su ih među nepotrebna i nepoželjna sredstva. U isto vreme, jedan čovek je svoj život pretvorio u pohvalu parodiji i groteski. Ili je možda bolje upotrebiti pasiv: život se jednom čoveku pretvorio...

Najdirektniji gest protivljenja trendu je prihvatanje upravo onih stvari koje tek što su izašle iz mode, mnogo, mnogo pre nego što dobiju priliku da se vrate. Nositi vezeni džins u prvoj sezoni nakon što postane demodè - ja tako vidim samosvojnog umetnika.

Svi smo žedni malo više stvarnosti i malo više života umesto tumačenja i učitavanja, ali ne možemo svi imati snage da ćutke i ni jednom ne uzimajući distancu živimo svoj život po principima svog estetskog i filozofskog stava. Oni koji mogu stoje iznad recepcije i kritike, iznad teksta, zvuka i slike. Ipak, makar i samo sebe radi, ne mogu se odupreti potrebi da jednog takvog junaka našeg doba predstavim poštovanoj književnoj publici. Naglašavam ne kao opravdanje već kao upozorenje da su reči blede prema njegovoj izvanrednosti.

Profesor Marjanović 

Razmeđe je milenijuma. Doktor Slobodan Marjanović je šef katedre za jezik pri Grupi za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Nišu. Drži predavanja i vežbe iz morfologije. I jako je teško dokučiti kako on misli o svom pozivu i nauci kojom se bavi.

Čas morfologije 

Marjanović ulazi, nešto zapisuje, zatim diže glavu i zauzima pozu glumca amatera koji govori monolog Arona. Jedna obrva je oštro iskošena, oči su u grču, usne skupljene u bolan poljubac. Desna ruka podignuta i blago savijena, priziva božji blagoslov. Preko šokantno praskavih i prskavo šuškavih afrikata Marjanović lomi svoju prvu rečenicu: "U ovom izlaganju, na neki način, više nego važno, jeste, prema tome, da sagledamo nekolike probleme u vezi sa dakle poljem pridevske komparacije, pod svetlom morfologije srpskog jezika..."

Marjanović govori pola sata a da ništa nije rekao. Nižu se fraze i između njih poneki gramatički termin, izvan svakog konteksta. Najzad, posle dugog poigravanja slušaocem, odlučuje se za jednu smislenu rečenicu u kojoj čini materijalnu grešku. "Komparativ, u izvesnom smislu, predstavlja, terminološki, morfološku varijantu, oblik prideva, dakle, da tako kažem, koji izražava jedan viši stepen intenziteta, kao na primer: žut – žućiji, u srpskom morfološkom sistemu, funkcionalno, možemo definisati, u službi poređenja." Među studentima se javlja komešanje. Dižu se ruke, neki ne čekajući da dobiju reč sugerišu da komparativ treba da glasi žući, a Marjanović dramatično apeluje na studente tražeći red i nastavlja svoje predavanje. Na sledećem času će objasniti kako je prošle nedelje načinio namernu grešku da vidi koliko studenata pažljivo prati predavanje, i da je vrlo zadovoljan našim znanjem i koncentracijom.

Marjanović moli da se neko od studenata javi da pomogne u analizi. Naglašava da će rad na času presudno uticati na ocenu. Javlja se jedna koleginica i on joj objašnjava: "Pisaćete dve kolone, na izvestan način, na tabli, pre svega, dakle, kako budem govorio... izađite na tabli, uzmite kredu, molim Vas nemojte otezati, pobogu, imamo veliku nastavnu jedinicu!" Koleginica je pred tablom i on joj diktira iz sveske: beo, belji, mali, manji, veseo, veseliji, pun, puniji... "I šta primećujemo?" "Pa, imamo za svaki pridev po dva oblika, pozitiv i komparativ." "Koleginice, upravo tako! Odlično! Ja sam, svakako, mislio da studenti ništa ne rade, svi kažu da ste da tako kažem lenji, loši, međutim kod mene nije tako! Hvala koleginice, izvolite na mesto."

Konferencija

Marjanović je na skupu Međunarodnog slavističkog centra u Beogradu. Slavisti sa svih strana sveta predstavljaju svoje radove, Marjanović je u programu. Pred kraj popodnevne sesije prvog dana, obaveštava organizaciju da povlači svoj referat. Iz privatnih razloga prinuđen je da napusti kongres.

Sahrana
Profesor sa Katedre je preminuo. Sve je dogovoreno, put, polazak, venac - položiće ga upravnik. Jutro pred polazak, Marjanović javlja: skrhan je, krvari mu nos - nije u mogućnost da putuje. 

Glagolski rod 

Opet čas, ista je poza, ista grimasa, uz jednu novinu. Na desnoj ruci koja je sada podignuta manje svečano, a više izlagački, svi su prsti savijeni u pesnicu osim srednjeg. On je u zavoju, ponosito iako bolno ispružen i istaknut, i neprestano se šeta negde između nas i profesorovih reči. S vremena na vreme profesor ponovi kako je danas slabije usredsređen na predavanje jer ima povređen prst. Čas je posvećen glagolskom vidu; uvod u trajanju oko pola sata naglašeno je predstavio važnost i kompleksnost ove pojave i najavio zahtevnu i napornu definiciju koja do kraja časa nije došla. Opet se poziva neko da pomogne na tabli – tim pre što profesora hendikepira povreda prsta. "Pišite, dakle, u izvesnom smislu, u dve kolone: skočiti, plivati, trepnuti, spavati, čuti, pevati..." Koleginica je stala kod glagola čuti i zbunjeno gleda jednu pa drugu kolonu. "Šta je bilo kolegnice, niste se spremali?" Iz klupa se čuju uzvici o tri kolone, kako je čuti dvovidski glagol. "Ko to, da tako kažem, urliče, čuo sam nekolika glasova, kolega!" "Profesore, treba još jedna kolona, za dvovidske glagole." "Kakve dvovidske, odakle ste vi učili?! Kakav je to način?! Kod profesora Stevanovića svi biste vi išli spolja vrata!" "Ali profesore, svršenost i nesvršenost glagola je pitanje glagolskog vida, a ne roda, možda ste napravili lapsus." "Kolega! Kakav je to način?! Vi u izvesnom smislu pretpostvljate, kolega! ovo je moj čas, upozoravam Vas, Vi ugrožavate nastavu, ja ovo nisam dužan da tolerišem! Koleginice, ne obazirite se. Kada sam ja, ako mogu tako da kažem, slušao predavanja kod profesora Stevanovića, mi smo sa njim vodili diskusije, mi smo ga, dakle, pratili do autobusa da bismo saznali nešto više upravo o sistemu i strukturi jezika, sa punim poštovanjem, na izvestan način smo kao pilići trčali za njim do stanice..."

Promocija 

Doktorska teza profesora Marjanovića konačno je publikovana i katedra za jezik je organizovala promociju. "Samo lud čovek mogao je da uradi ovakav posao" saopštava uz osmeh jedan od govornika. "Teza se sastoji od preko četrdeset hiljada naziva radnih organizacija i prestavlja uglavnom njihovu klasifikaciju. Ta klasifikacija, koja je jedini teorijski aspekt teze, metodološki je vrlo problematična. Osim toga što kriterijumi variraju, već ovlašnim čitanjem može se primetiti da se druga i sedma kategorija zapravo preklapaju i da svi članovi sedme mogu biti svrstani u drugu..."

Profesor Marjanović se na kraju zahvaljuje govornicima i ukazuje na visok doprinos disertacije ortografiji i normativizaciji srpskog jezika. Ujedno iskazuje ogorčenje što njegova inovacija, koja je jasno izložena na sto četrdeset i nekoj strani nije uvrštena ni u jedan od šest pravopisa izdatih poslednjih nekoliko godina.

Dva meseca 

Pred kraj semestra, nakon jednog od časova koji su se završili diskusijom, ali ne onakvom kakve su vođene sa profesorom Stevanovićem, Marjanović na stepeništu nailazi na profesora sa druge katedre Ristića: "Kolega Marjanoviću, dugo Vas nisam video, jeste li dobro, kako kičma?" "Kolega Ristiću! Ja više ne mogu da izdržim, već dva meseca, na izvestan način, ja živim u košmaru, jedna grupa mangupa mi, sabotira nastavu!"

Ispit 

Na pismenom ispitu u junskom roku Marjanović obara sve bolje studente na godini, nezavisno jesu li ulazili u nestevanovićevske diskusije ili ne. Teme su bile prilično jednostavne i studenti pretpostavljaju da se radi o profesorovoj nameri da komunicira. Oni reaguju, govori se o zahtevu da komisija pregleda radove. Profesor zakazuje sastanak sa studentima i saopštava da su pismeni radovi jako loši: "Ja sam, u izvsnom smislu, očekivao, ako mogu tako da kažem, od dobrih studenata da dakle problem treće imeničke deklinacijske paradigme sagleda ne samo ovim školskim elementima već i sa aspekata Leskina i mladogramatičara." Marjanović može bar da pretpostavlja da je malo verovatno da su Leskin i mladogramatičari dali veliki doprinos sinhronijskom teorijskom pogledu na srpsku treću deklinaciju. On takođe zna da studenti to znaju. I da znaju da on zna da oni znaju. Ali on ima snagu ličnosti, umetičku drskost da šokira i ostane na sceni, svima nastavi da gleda u oči. Ili već negde u visinu, tamo gde pogled upućuju velikani scene.

Marjanović zakazuje studentima koji nisu zadovoljni ocenom zajednički pregled radova. Svakome na tom zajedničkom pregledu ukazuje na značaj pogleda Leskina i mladogramatičara, i svakome popravi ocenu tačno onoliko koliko pretpostavi da će student prihvatiti. Ako pogreši i student nastavi da insistira na tome da rad nema grešaka i pokriva problem u potpunosti, spreman je da popusti.

Kolegama se žali kako su studenti na ispitu bili jako loši, a sada se još cenjkaju oko ocena. Bez stida, kaže kako je očekivao da problem sagledaju sa aspekta Leskina i mladogramatičara. Iako zna da mnogi od njih znaju... I da znaju da on zna... I da su i Leskin i mladogramatičari već čitav vek samo poglavlje u istorije nauke. Pasè. Kao parodija ili groteska