Dug

Naziv bloga, Svodnik računa, smislio sam imajući u vidu nenaplaćene račune. Nenaplaćeni računi žanrovski spadaju u komediju. Neplaćeni računi su velika muka.

Četvrtog septembra se završava šesta godina kako među nama nije Maja Vukić. Bila je profesor sintakse na Departmanu za srpski jezik u Nišu, i taj posao, kao i sve drugo do čega joj je stalo, radila je sa velikom posvećenošću i visokim standardima.

Na osnovnim studijama, Maja je bila omiljena studentkinja profesorima jezičkih predmeta. Kao i na većini drugih departmana, fakulteta, univerziteta u Srbiji, ti profesori su bili ljudi skromne naučne stručnosti i duboko korumpiranog shvatanja kadrovske i druge univerzitetske politike. Deo te politike sastojao se i u tome da među studentima izdvoje ponekog ko pokaže talenat, gde talenat mora da uključi i savladavanje gradiva i bezuslovno potčinjavanje autoritetima: velikim i izvikanim srpskim lingvistima iz prošlosti, i sadašnjim profesorima, i da uz desetak asistenata koje zaposle po porodičnim vezama i radi trgovine uslugama - i tom izdvojenom studentu po završetku studija daju asistentsko mesto. Neposredna komunikacija s Majom mi za to nije dala nekog osnova, ali dedukcija iz navedenih premisa je za mene bila diskvalifikatorna. Maja je za mene bila deo te zajdnice zasnovane na imitiranju nauke i čuvanju privilegija i odnosa moći.

Nije pomoglo to što je za asistenta primljena na konkursu na koji sam se i ja prijavio, i gde sam po većini zakonski propisanih kriterijuma imao prednost. Pogotovu što je konkurs bio za sintaksu, moju užu oblast istraživanja.

Desetak godina kasnije, i ja sam se pridružio Departmanu za srpski jezik. Stara generacija je već gotovo sva u penziji. Na Departmanu su ljudi koje je ta generacija dovela, koje je primala na konkursima umesto onih poput mene. Ljudi koji su od te generacije učili kulturu saradnje, i koji su primani tek kad bi uverili da su je naučili. Samim tim, ljudi koji u meni vide pretnju, strano telo, kojima je moj način komunikacije i rada stran. Ili bar je to slika sa kojom ja dolazim. Zato je moja namera da se posvetim studentima, da pomognem da nastanu nove generacije, i da one budu zdravije i po pristupu nauci, i po međuljudskim odnosima. Interakciju sa kolegama na Departmanu, a sem malog broja onih koji su u dužem periodu potvrdili svoje kvalitete - i na Fakultetu, svodim na minimumu održivog.

Neke večeri ne predugo po mom dolasku, dok čekam da održim poslednja dva časa za taj dan, u moj kabinet ulazi Maja, pita imam li vremena da porazgovaramo. Potpuno spuštenog garda, potpuno otvoreno, drčno i prijateljski u isto vreme, kaže mi da razume sa kakvim stavom ja dolazim, i razume kako vidim stvari, ali da treba da ostavimo sve to po strani i da gradimo odnose na poverenju i saradnji. Kaže mi da poštuje ono što sam postigao u lingvistici, i da je to isto ono što bi i ona želela, i što bi i postigla, da je imala iste okolnosti. Pre svega da žena ima iste uslove kao muškarac.

Nisam se sa ovim posldnjim složio. Čak sam nešto i rekao, ublaženu verziju onoga što sam mislio - ali bio sam siguran da greši. Pre svega, jer sam znao da je za nekog ko je u naše vreme studirao lingvistiku u Srbiji osnovni uslov (a i danas dobrim delom), prvi uslov za bilo kakvo bavljenje naukom - distancirati se od domaćeg establišmenta, ući u sukob s njim. Ne praviti nikakve kompromise, kako god bili privlačni. Par meseci kompromisa, i zbogom stvarna nauko! Kamoli cela karijera.

Unezveren u ulozi koju sam izgradio prema srpskom lingvističkom establišmentu, ulozi predmeta netrpeljivosti i straha, nisam video svoju privilegiju koju je Maja, iz svoje perspektive, videla mnogo jasnije. Nisam video privilegiju startne pozicije gradskog momka, ni prvilegiju finansijske podrške kakvu sam uživao, pa ni rodnu - uprkos tome što ni živeti sa porodicom u inostranstvu o sopstvenim primanjima i školovati se nije bilo ni jednostavno, ni bez žrtava.

Ali upravo time što smo jedno drugom rekli sve onako kako vidimo i mislimo, od tog razgovora smo imali odnos saradnje i pomaganja. Nisam napisao "odnos poverenja", jer je u meni uprkos svemu ostalo zrno rezerve. Ponekad ne bih bio siguran da nema neke duple igre. Razloga za to nisam imao. Rezervu su valjda probudili i održavali komentari drugih koleginica i kolega, i atmosfera "čovek je čoveku vuk" koja je Departmanom vladala, ali moj je greh što sam tom uticaju podlegao.

Vreme je prolazilo, i poverenje među nama raslo, a rezerva nestala, i bila zaboravljena. Puno smo razgovarali o njenom istraživanju o konektorima i rečcama, Maja je bila u komisijama za odbranu doktorata mojih studenata, vozili smo jedno drugo na naučne skupove. Stalno smo govorili kako treba da sednemo, da povremene razgovore o nekim zajedničkim temama konačno prtvorimo u istraživanje; i kako to već biva - nikako da to i uradimo. To se nastavilo i nakon što sam bio prinuđen da napustim Fakultet, tad već sa svešću da teško da će se desiti - ali zbog razilažnja puteva, nedostatka vremena, odlaganja, a ne zbog smrti.

Bio sam doputovao iz Graca radi nekog događaja u Kragujevcu, na koji smo krenuli zajedno, mojim autom. Maja je bila bolesna. Bleda, slaba, tiha, smršala, u stalnom kašlju. Kaže da joj se neki virus stalno vraća, nikako da ga se reši, nijedna terapija ne pomaže. Vratio sam se u Grac, i ubrzo bio presečen vešću da je preminula.

Maju pamtim kao osobu od integriteta, transparentnosti i konstruktivnosti, iskrenu pre svega prema sebi, a samim tim i drugma, ogromne snage i srca, osobu koja je svoje talante odlučno uvećavala, i najbolje manifestovala svojom odanošću porodici, podrškom i borbom protiv bolesti - koja je na kraju nju samu odnela. I kao nekog koga sam prekasno video u pravom svetlu, ostavši bez šanse da to u punoj meri nadoknadim.